O nama

Ninjutsu klub Satori dojo je nastao 2006 godine u Novom Sadu. Od svoga osnivanja učestvovali smo i organizovali veliki broj događaja i aktivnosti i povezivali se sa drugim klubovima i sportskim udruženjima, te stekli mnogo prijateljskih klubova. Cilj nam je da u pozitivnom okruženju stičemo nova znanja i pomeramo svoje granice.
Osnivači i treneri Ninjutsu klub Satori Dojo-a su Srđan Crnogorac, IX-dan i Tomislav Dozet, VII-dan...

Vidi više

Dešavanja

Informacije o skorašnjim seminarima, prezentacijama i kampovima i drugim događajima.

Seminari i kampovi

Pronađite neka od skorijih dešavanja vezana za borilačke veštine i ninđucu na našoj stranici i pridružite nam se u novim…

Continue Reading

Urban nindža

Pridružite nam se na višednevnim treninzima u prirodi, raznim aktivnostima i otkrijte kakva je to veština Ninđucu, kroz naš pogled…

Continue Reading
ninja-kids

Ninža kids!

Nindža kids je program namenjen razvoju koncentracije, fokusa i memorije. Kroz ovakav tip treninga poboljšava se koordinacija i reakcija ali…

Continue Reading

Blog

Kihon Happo – zatvori oči i pleši

Život je veliki majstor! Principe Kihon Happo-a možemo doživeti direktno kroz “ukiranje životu” na našem putu da steknemo znanje, mudrost….da porastemo, jer da bi bio majstor, moraš biti dobar uke, a to znači osluškivati, delovati, pustiti se kada treba ali i naučiti ustati posle pada, odnosno pretočiti pad u neko novo kretanje.
Da li ste ikada spustili ruke na koru drveta i u trenutku osetili kako je stabilno, kakvu strukturu ima i kako svojim korenjem dopire duboko u zemlju? Ono ima balans, živi i raste unutar i izvan zemlje, dok god nije iskorenjeno i izbačeno iz ležišta.
Jedna od velikih lekcija života i borilačkih veština je pronaći balans i stabilnost spolja i iznutra. Kada ukiramo, dok god smo stabilni i čuvamo svoju strukturu možemo da se krećemo, kada nas tori izvede iz balansa ili nam naruši strukturu, kretanje nije moguće i ako se opiremo ne možemo da osetimo gde da se krećemo dalje. U igri ukea i torija shvatamo da ništa u životu ne možemo čvrsto zgrabiti ili truditi se na snagu i mišiće da život stignemo i pokorimo, jer se on tako spontano kreće i teče. Ako ga grčevito držimo, da bi imali kontrolu nad njim, ubrzo ispadamo iz balansa. Često u prevelikoj želji da ostvarimo cilj, dok se nerviramo i forsiramo, ne vidimo da smo zaboravili na sebe iznutra i da je naša unutrašnja struktura na ivici rušenja.
A šta kada se dešava kada primetimo da nam je struktura slomljena i da ne možemo dalje da se krećemo onako kako smo naumili i da nas neka strahovita sila, koju smo ignorisali do tada savladava? Kada vidimo da je dovoljan jedan mali ura gyaku i da sve čemu smo težili je u trenu nestalo a nastupila je praznina pada? To je druga lekcija života, nauči da reaguješ i promeniš kretanje.
“Ispraznite svoj um, budite bez oblika, bezoblični – poput vode. Stavite vodu u šoljicu i ona postaje šoljica, stavite je u bocu i ona postaje boca, stavite je u čajnik i ona postaje čajnik. Voda može teći ili može razbijati. Budi voda prijatelju.” Bruce Lee
Pad nije loš, pad je znak gde su nam blokade i slabosti nastale u toku “kretanja” i da je vreme da se nešto promeni jer ako se i dalje čvrsto držimo za nešto i ne dopuštamo sebi promenu, pad, drugo kretanje, veoma brzo ćemo se slomiti. Način padanja i kretanja kroz pad je veština koja se uči, osećajući, prepuštajući se i savladavajući strah od padanja. Život teče u svojoj kreativnosti, kroz kretanje i Kihon Happo, ti si njegov uke i ako se odupireš slomićeš se, a ako osetiš i pratiš, učiš da padaš, da se krećeš na raznolike načine, i što više osećaš kretanje počinješ da plešeš, što više plešeš to više učiš i jednoga dana shvataš da si naučio da ukiraš i jedno si sa svojim torijem, da živiš Kihon Happo i postaješ spontan i kreativan.

Borilačke veštine i život 2.deo – Preispitivanje, Prihvatanje, Posvećenost

Posle određenog vremena provedenog u borilačkoj veštini, kod svakog učenika se javlja unutrašnje preispitivanje vezano za trening, znanje, usmerenje, trenutni nivo na kojem se nalazi. To je period u kome imamo određeno iskustvo i možemo da vidimo šta smo savladali, koliko toga znamo, ali i sve svoje nedostatke i ograničenja, i shvatimo koliko je veština duboka i koliko još znanja postoji i treba da se usvoji. Ovo preispitivanje može biti jedna od prekretnica u daljem treningu, načinu treniranja, kvalitetu učenja i generalnom odnosu prema borilačkim veštinama. Desilo se da mnogi učenici baš u ovom periodu ili prestanu sa treningom ili polako počnu da okreću svoj život još više ka vežbanju i poboljšanju kvaliteta i znanja, načina učenja, razmišljanju o treningu na svim aspektima. to su te prve visoke stepenice koje treba da se pređu da bi se išlo dalje i one nisu samo fizičke, nego i duboko emotivne, psihičke i nije ih ni malo lako savladati jer odražavaju naš život i razmišljanje. Određena doza preispitivanja je dobra, jer upoznajemo jednan deo sebe, možemo da vidimo svoj napredak, ali i svoja ograničenja i blokade i šta je to na čemu treba da radimo. Sa druge strane preterano svakodnevno preispitivanje koje prelazi u poređenje sebe sa drugima, osuđivanje i razvoj negativnog stava prema sebi i svojim “nedostacima”, neće dovesti do napredka, nego će blokirati naše učenje i naš razvoj kroz veštinu pa čak i može potpuno da nas udalji. U ovom periodu, prihvatanje onoga što vidimo je najbolje što možemo da uradimo, jer ako iskreno prihvatimo sve ono što nam se sviđa ili ne sviđa, možemo da učimo dalje. Jer odbijanje onoga što jeste vodi nas ka tome da se sakrivamo iza stvorene slike o sebi i da se plašimo da se taj paravan ne sruši.
U mom slučaju izmenilo se nekoliko faza preispitivanja i suočavanja sa samom sobom, i prouzrokovalo ih je nekoliko situacija. Jedna od njih je promena u načinu života, odnosno period kada sam počela da radim. U periodu studiranja, trenirali smo svaki dan,
nekada i dva puta dnevno i bilo je teško prihvatiti da moraš ostati da radiš umesto da si u dođou, sve češće si dolazio umoran i dekoncentrisan na trenige i nisi imao tu količinu energije koju si imao pre. Čudan koncept se razvio u mojoj glavi – da veštinu ne volim dovoljno ako nisam stalno na treninzima, javila se sumnja u ljubav prema veštini, svoj način rada i napredak. Pažnja je sve više tekla ka manama i nedostacima nego ka samom treningu. Jednom rečju blokirala sam sebe jer nisam prihvatala situaciju u kojoj se nalazim. Samim tim nisam dozvoljavala sebi da nađem način da se prilagodim novoj situaciji, nego sam pokušavala da očuvam staru sliku o sebi i načinu treniranja koji mora biti takav. U tom period sam videla koliko još toga imam da učim o mojoj veštini, koliko je bezgranična i zahteva vreme koje tada nisam imala. Dugo je trajala borba sa svim ovim mislima i emocijama, neprihvatanjima sebe, nekada do potpune iscrpljenosti, zapitanosti šta je ono što volim, često sam se forsirala i rasipala kako bih pokrila sve “nedostatke” i sve aspekte koje ninđucu sadrži u sebi, što je rezultovalo i nekim povredama, ali je uvek kao nepomični stub centriran unutar mene stajalo saznanje, da tu nema stajanja i odustajanja zbog strahova i nesigurnosti nego kretanja ka napred.
Kroz ovaj period polako sam počela da shvatam da odustati neću i ne trebam, ali način razmišljanja i odnos prema situaciji treba da promenim, da se prilagodim, da nađem način i vreme za vežbanje, učenje i razmišljanje o veštini, drugim rečima da vežbam pametnije, sa većim fokusom na razumevanje, a ne na rasplinjavanje u različitim pravcima kako bih sve obuhvatila i sve stigla. Konačno sam počela da prihvatam sebe, trenutno stanje i da se ponovo radujem daljem učenju, da mislim o treningu na pravi način. Da ovo u potpunosti shvatim i da okončam gomilu stvari koje su me mučile, pomogao mi je i jedan naš trening gimnastike na kome su nam se pridružili pravi gimnastičari, i preneli nam neke njihove male tajne, ali nas ujedno i inspirisali načinom na koji rade i lakoćom kojom rade. Kroz njihov način rada vratili su nas na ono o čemu su nam naši treneri govorili – Posvećenost. Forsiranje nije isto što i posvećenost, forsiranje je želja da se nešto postigne, da se stvari nasilno postave onako kako mi želimo i kako smo zamislili. Posvećenost podrazumeva istrajnost, strpljenje, redovnost u treningu, sposobnost da učimo, apsolutna predanost nečemu u svakom aspektu života. Posvećenost veštini je življenje veštine, vežbajući na treningu ali i van njega, u životu, fokus na to što radimo, razmišljanje o tome što radimo. To nije samo sedenje i razmišljanje ili samo mehaničko ponavljanje bez razmišljanja, to je simbioza delanja i razumevanja, rada, treninga i stava prema svemu tome, to nije forsiranje kako bi se ogrnuli znanjem kao haljinom za pokazivanje i time održavali sliku o sebi. Pre svega treba prihvatiti čak i ono što nam se ne sviđa da bi kroz našu posvećenost i rad nedostatke u tehnici ili bilo čemu drugom ispravili i transformisali.
Potrebno nam je preispitivanje s vremena na vreme jer na taj način stvarno napredujemo. Kada se suočavamo sa činjenicama koje smo uvideli samo ako ih prihvatimo na pravi način naučićemo nešto iz njih, nećemo blokirati sebe i naći ćemo put kako da se posvetimo onome što volimo u raznim periodima našega života.

Borilačke veštine i život 1.

Ovo neće biti tekst o tome kakav način života “treba” da vodi neko ko se bavi borilačkim veštinama, nego jedno lično iskustvo koje govori o promenama koja je spontano došla kroz trening u Satori dođou.
Pre Ninđucua, bavila sam se sportom i nisam imala iskustva sa borilačkim veštinama.
Već od mog prvog susreta sa Ninđucuom, trening je ostavio jak utisak na mene.
Sećam se tople jesenje noći na Petrovaradinu, kako koračam ka maloj sali razmišljajući o tome šta ću videti i šta me tamo čeka.
Osećala sam uzbuđenje zbog neizvesnosti i blagu nelagodu, jer su to ipak neki novi ljudi i nešto što nikada nisam probala.
Ušla sam po prvi put u mali dođo prepun ljudi i iznenadila se kako je tu prijatna i porodična atmosfera, kako su svi opušteni i raspoloženi. Imala sam osećaj da su ti ljudi kao kod kuće i nisam ni slutila da će se ubrzo taj osećaj postati deo i mog života. Veština koju sam prvi put videla tamo i način na koji su trenirali podstakao me da ubrzo posle toga dođem na trening.
Nije bilo lako, imala sam utisak da imam osam levih nogu i da me ni jedna ne sluša i da više ličim na oktopoda nego na čoveka.
Često sam se pitala da li je to uopšte za mene, šta radim tu i da li ću ikada išta razumeti, ali se u isto vreme otvarao ogroman svet ispred mene
i želela sam da učim, da radim, uprkos svojoj nesigurnosti. Gurali smo jedni druge, naši učitelji i svi ti ljudi su mi dali inspiraciju, jer niko nije odustajao, niko se žalio, svi smo uživali u učenju….radili smo kaitene po parketu, stajali u hićo no kamae dok smo prali sudove ili pravili sendviče, stajali u stavu u gradskom prevozu, dolazili u dojo i danju i noću, vežbali gde god smo stigli i na kome god smo mogli ????
Često sam imala utisak da se kroz trening provlači čitav moj život i da je čitav moj život trening. Videla sam da sve ono što me koči u životu pojavi se u nekom obliku psihičke ili fizičke prepreke na treningu, kao i da ono što shvatim i prevaziđem na treningu se odražava na čitav moj život. Mnogi strahovi i unutrašnja previranja nestajala su suočavanjem sa njima na tatamiju. U tim trenutcima nisam ni shvatala koliko se menjam,
koliko postajem smirenija i jača osoba, koliko više pokazujem emocije ljudima i koliko sam otvorenija prema svetu. Sa svakim novim znanjem videla sam koliko još ima da se uči i da je veština koju volim beskrajna, da zahteva od mene rast na svim nivoima,
fizički, mentalno, emotivno i duhovno, jer bez i jednog dela nisi potpun. Shvatila sam da ne postoji krajnji cilj, jer kraja nema, i da svakom stepenicom ka gore treba da prevaziđeš sadašnjeg sebe, svoja uverenja i obrasce koje stvaraš.
I dalje sam tu i dalje se trudimo da rastemo zajedno, kada se osvrnem nazad vidim koliko se toga u meni promenilo ali i to beskrajno stepenište iznad mene. Shvatam da pri svakom koraku treba da dam 200% od sebe, da se suočim sa onim što me čeka i da ne pravim sebi ograničenja, to je prava veština kojoj težim, postati Čovek – bolji čovek.

Informacije o treningu

  • Ponedeljak
    Nindža kids mlađa grupa: Od 18:00h Do 19:00h
    Nindža kids starija grupa: Od 19:00h Do 20:00h
    Trening za starije: Od 20:00h Do 22:00h
    Utorak
    -
    -
    -
    Sreda
    Nindža kids mlađa grupa: Od 18:00h Do 19:00h
    Nindža kids starija grupa: Od 19:00h Do 20:00h
    Trening za starije: Od 20:00h Do 22:00h
    Četvrtak
    -
    -
    Trening za starije: Od 21:00h Do 22:30h
    Petak
    Nindža kids mlađa grupa: Od 18:00h Do 19:00h
    Nindža kids starija grupa: Od 19:00h Do 20:00h
    Trening za starije: Od 20:00h Do 22:00h
    Početna
  • Mesečna članarina treninga iznosi3000,00 dinara i ona obuhvata sve treninge nedeljno.

    Mesečna članarina