Borilačke veštine i život 1.

Ovo neće biti tekst o tome kakav način života “treba” da vodi neko ko se bavi borilačkim veštinama, nego jedno lično iskustvo koje govori o promenama koja je spontano došla kroz trening u Satori dođou.
Pre Ninđucua, bavila sam se sportom i nisam imala iskustva sa borilačkim veštinama.
Već od mog prvog susreta sa Ninđucuom, trening je ostavio jak utisak na mene.
Sećam se tople jesenje noći na Petrovaradinu, kako koračam ka maloj sali razmišljajući o tome šta ću videti i šta me tamo čeka.
Osećala sam uzbuđenje zbog neizvesnosti i blagu nelagodu, jer su to ipak neki novi ljudi i nešto što nikada nisam probala.
Ušla sam po prvi put u mali dođo prepun ljudi i iznenadila se kako je tu prijatna i porodična atmosfera, kako su svi opušteni i raspoloženi. Imala sam osećaj da su ti ljudi kao kod kuće i nisam ni slutila da će se ubrzo taj osećaj postati deo i mog života. Veština koju sam prvi put videla tamo i način na koji su trenirali podstakao me da ubrzo posle toga dođem na trening.
Nije bilo lako, imala sam utisak da imam osam levih nogu i da me ni jedna ne sluša i da više ličim na oktopoda nego na čoveka.
Često sam se pitala da li je to uopšte za mene, šta radim tu i da li ću ikada išta razumeti, ali se u isto vreme otvarao ogroman svet ispred mene
i želela sam da učim, da radim, uprkos svojoj nesigurnosti. Gurali smo jedni druge, naši učitelji i svi ti ljudi su mi dali inspiraciju, jer niko nije odustajao, niko se žalio, svi smo uživali u učenju….radili smo kaitene po parketu, stajali u hićo no kamae dok smo prali sudove ili pravili sendviče, stajali u stavu u gradskom prevozu, dolazili u dojo i danju i noću, vežbali gde god smo stigli i na kome god smo mogli ????
Često sam imala utisak da se kroz trening provlači čitav moj život i da je čitav moj život trening. Videla sam da sve ono što me koči u životu pojavi se u nekom obliku psihičke ili fizičke prepreke na treningu, kao i da ono što shvatim i prevaziđem na treningu se odražava na čitav moj život. Mnogi strahovi i unutrašnja previranja nestajala su suočavanjem sa njima na tatamiju. U tim trenutcima nisam ni shvatala koliko se menjam,
koliko postajem smirenija i jača osoba, koliko više pokazujem emocije ljudima i koliko sam otvorenija prema svetu. Sa svakim novim znanjem videla sam koliko još ima da se uči i da je veština koju volim beskrajna, da zahteva od mene rast na svim nivoima,
fizički, mentalno, emotivno i duhovno, jer bez i jednog dela nisi potpun. Shvatila sam da ne postoji krajnji cilj, jer kraja nema, i da svakom stepenicom ka gore treba da prevaziđeš sadašnjeg sebe, svoja uverenja i obrasce koje stvaraš.
I dalje sam tu i dalje se trudimo da rastemo zajedno, kada se osvrnem nazad vidim koliko se toga u meni promenilo ali i to beskrajno stepenište iznad mene. Shvatam da pri svakom koraku treba da dam 200% od sebe, da se suočim sa onim što me čeka i da ne pravim sebi ograničenja, to je prava veština kojoj težim, postati Čovek – bolji čovek.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *